"Трилогија стана" Романа Поланског (1965-1976)

Можете да не волите многе ствари у вези са овим великим редитељем, можете чак и мислити да је приватно манијак и психопата (у складу са свиме што му се у животу издешавало), али не може се оспорити немерљив допринос који је овај пољски редитељ дао светском филму. Што се мене тиче, то се нарочито односи на опус пре 21. века, јер, за разлику од већине, не делим хајп везан за "Пијанисту", "The Ghost Writer" ми је ОК (и ништа више), "Carnage" ми је и поред јаких глумаца некако недоправљен, а Оливера Твиста нисам ни гледао. Е, сад, ако се ограничимо на тај опус до 2000. године, ту има доста добрих филмова, а свакако би, уз са разлогом многохваљени, универзално вољени и сурово хладни нео-ноар "Chinatown", требало издвојити и чувену "трилогију стана" о којој ће овде бити речи. Иако се приче ова три филма не наслањају једна на другу, могле би да се подведу под трилогију, јер све за средиште збивања користе суморни, клаустрофобични амбијент безличних станова, који за своје јунаке представљају својеврсне затворе и терају их до ивице лудила, па и преко ње,  у комбинацији са непријатељским окружењем, проблемима које они имају (или мисле да имају), и њиховим крхким умовима. Сва три филма су моћни психолошки трилер-хорори врхунског квалитета који захтевају вишеструко гледање ради бољег разумевања, који терају гледаоца на размишљање, анализу и преиспитивање, остварења која захваљујући квалитетном сценарију, глуми и фотографији, омогућују гледаоцу да буде у кожи јунака који преживљавају голготу, а самим тим, то су филмови који се не заборављају тако лако. А шта више човек може да тражи од једног филма, или у овом случају, три?

Одавно су у хорор филмовима престали да ме фасцинирају, а камоли плаше крволиптања, откинути удови, просута црева и остали слешер адути. Прави хорор је за мене онај који пружа осећај ужаса од почетка до краја, без (или са врло мало) експлицитних елемената, дакле филм који ће од првог до последњег минута држати напетост, јер се очекује свашта ружно и језиво, одлична прича, праћена адекватном музиком, која се игра стањем ума и живцима својих јунака, па самим тим и гледалаца. Што би рекао један уважени колега, од хорора захтевам језу, а не грозу (што наравно не значи да грозе уопште не сме да буде, у границама нормале). Као што рекох, не може се рећи да су сва три филма о којима ће бити речи чистокрвни хорори, али сви садрже елементе тог жанра. Будући да је Полански као дете прошао кроз хорор и пакао Другог светског рата, не чуди што је, када је почео да зарађује за хлеб као редитељ, у овом жанру био на свом терену, а могло би се рећи да разуме зло као мало који други редитељ.

Одвратност

После доста успешног дебитантског дугометражног филма, "Нож у води" (Nóz w wodzie, 1962), дошао је ред и на први филм на енглеском језику. У питању је почетни сегмент поменуте трилогије, остварење "Одвратност" (Repulsion, 1965), са тада двадесетдвогодишњом француском глумицом Катрин Денев у главној улози. Будућа велика звезда је управо овим филмом на себе скренула пажњу шире јавности, да би после бравуре у Буњуеловој "Лепотици дана" (Belle de Jour, 1967), цео свет сазнао за њу. Наравно, то не значи да је у овом филму мање ефектна. Она тумачи Белгијанку Керол, која зарађује маникирањем туђих ноктију (док своје гризе) у лондонском салону лепоте, и живи са сестром, коју тумачи Ивон Фурно, са којом дели стан који ће постати поприште битака које ће Керол касније водити, понајвише сама са собом. Од првог кадра се у вези са њом примећује доста тога чудног, почевши од тога како види и доживљава ствари које јој се догађају, стиче се утисак да малтене месечари кроз живот и не региструје пажљиво много тога. Осећај из наслова је јасна референца на њен однос према мушкарцима и истинско гађење према њимa и њиховој жељи да је имају. То се да приметити најпре у сцени када је ожењени љубавник њене сестре штипне по образу као дете, а она се тргне као да јој је неко угасио цигарету на лицу, као и у тренутку када се нервозно и бесно умива и пере зубе после трапавог пољупца потенцијалног момка, Колина (Џон Фрејзер), кога она третира као некаквог досадног познаника који се случајно нашао ту где јесте. У стање растројства је такође доводе и сладострасни уздаси њене сестре током односа са љубавником, које чује кроз зид. Када остане сама у стану пошто њих двоје оду на одмор у Италију, Керол се суочава са демонима из прошлости, и подстакнута каталепсијом и халуцинацијама, клизи у потпуно лудило.

Пре свега, "Одвратност" је лекција из инспиративног мувимејкинга, у којој нас редитељ, заједно са косценаристом Жераром Брахом, најпре лагано уводи у свет своје јунакиње, да видимо каква је особа - изнад свега напаћена и сексуално фрустрирана - да би онда кроз серију прогресивно узнемирујућих секвенци приказао њену потпуну немоћ да се одупре демонима лудила који је обузимају. Халуцинације, мрачне фантазије, ноћна мора на којој би позавидео Салвадор Дали - све се то врло живо одиграва у Керолином уму. Пукотине у зидовима, руке које грабе кроз њих, сцена напаствовања уз појачани звук откуцаја зидног сата у позадини. Сви поменути сегменти да оронули стан у Кенсингтону постане оно што су за хороре обично тамнице, замкови и колибе у шуми. А ситуација је још страшнија ако знамо да се све то заправо дешава у глави лепе, младе жене. До краја филма свакако схватамо какав је осећај бити у њеној кожи, иако се нигде експлицитно не наводи разлог њеног потпуног менталног посрнућа. Камера нас потпуно хипнотише, заједно са звуком који у одсудним моментима ствара ефекат панике и клаустрофобије и чини савршен пресек њеног стања, фокусирајући се на стакласте, безличне погледе и гримасе. Поткрај филма се, наравно, дешавају и шокантна, насилна убиства, која су истовремено изненадна и неизбежна, са једне стране се дешавају неочекивано, а опет, то је логичан след догађаја после свега што смо видели, те се на неки начин осећа и чудно олакшање, иако нас основни осећај коме смо од почетка подвргнути не напушта ни за тренутак, а то је управо одвратност, као што је изражено и у самом наслову.

Хипнотише нас и последњи кадар, који приказује малу Керол, неких петнаестак година пре догађаја које смо видели, на породичној фотографији, како истим заблуделим, изгубљеним погледом зури у страну (можда у свог оца), што је за неке било довољно да идентификују њега као извор свих њених проблема, али бих рекао да је одговор много комплекснији. Било како било, овај филм, као и остали о којима ћемо причати, како сам већ написао, захтева више гледања да би се похватали сви детаљи, а оно што је чињеница је да је у питању један од најшокантнијих психо-трилера икада који садржи елементе чистог хорора какве поједини квази-слешери и филмови са хектолитрима проливене крви могу само да сањају. Оно што је занимљиво је да је овај филм одмах задовољио и публику и критику, без обзира на садржај који је још увек био прилично табу, a освојио је и ФИПРЕСЦИ награду, као и Сребрног медведа те године у Берлину. Али, Роман Полански је имао још шта да каже на тему хорора.

Розмерина беба

И рекао је, још како. Данас се нећемо бавити "Балом вампира", који није део поменуте трилогије, већ одмах прелазимо на апсолутни хорор класик по роману Ајре Левина, "Розмерина беба" из 1968. године, пример ремек-дела овог жанра. Пре приче о самом филму, треба поменути и познату чињеницу да је у време рада на њему, Полански претрпео још један кошмар. Његова жена, Шерон Тејт, прелепа глумица са сјајном будућношћу у Холивуду, брутално је избодена у деветом месецу трудноће, заједно са још четири особе, од стране присталица Чарлса Менсона. Тако су, поред ових које је режирао, редитеља наставили да прате и животни хорори. Било како било, атмосфера о којој сам причао у претходном делу, неопходна да би хорор филм био успешан, овде је и те како успешно пренесена. Ово остварење најпре уљуљкава гледаоца у осећај лажне сигурности, да би се на крају претворило у ужас који не могу да надмаше никакви скупи, напуцани специјални ефекти какве данас виђамо у филмовима који се без икакве основе зову хорорима. Верујем да вам је прича позната, да није, највероватније не бисте ни читали овај текст. Али, ево кратког подсећања, за заборавне.

Пар се усељава у њујоршку зграду са лошом репутацијом и упознаје се са комшијама, помало чудним, али веома љубазним старијим паром. Почињу да се догађају чудне ствари и мистериозне трагедије, а када Розмери затрудни, обузима је параноја у вези безбедности њеног нерођеног детета и слути мрачну заверу у вези са тим.

Постоје тек суптилне назнаке да ће ствари поћи по злу, почевши од првог кадра и злокобне успаванке коју је отпевала главна глумица, Миа Фероу, до сумњивих открића о бившим станарима зграде. Редитељ показује колики је мајстор тиме што смо у стању да поверујемо у сваки кадар, свако дешавање и у сваку сумњу коју крхка жена има, не само зато што су глумци одлични - а јесу, и више од тога - већ зато јер је прича исткана тако да ми гледамо на све те људе као на неког из комшилука, кога виђамо сваки дан. Злокобни амбијент је стално присутан, тако да нема неких изузетних обрта, који би се можда очекивали, али по мени је ово јачи филм управо због тога. Крај се не заснива на шоку због обрта, али ми смо свеједно шокирани, баш због тога што смо знали да је све то болно неизбежно. А онда, у последњем кадру, Полански одлази корак даље и даје мрачном нову димензију, заокруживши тако овај филм поприлично ефектније од неког изузетног обрта.

Рут Гордон као Мини Каставет

Да кажем коју реч и о поменутим глумцима. 

Миа Фероу је била малтене непознато име кад су у питању филмови, али је била позната широј публици захваљујући ТВ пројектима, а и била је жена Френка Синатре у то време (послао јој је папире за развод у току снимања), а дошла је у први план тек кад су отпала доста познатија имена попут Тјузди Велд, Џејн Фонде и Џули Кристи. Али, по мени, она је за улогу савршена - помало наивна, срећно заљубљена и истински уплашена када настане сумња. Јуначки издржава муке неуобичајене трудноће, и покушава да разоткрије заверу уз помоћ пријатеља (Морис Еванс у улози Хуча). Данас је било која друга глумица незамислива у овој улози, а Миа Фероу је касније играла у још једном филму везаном за ђавољи пород - римејку Донеровог "Предсказања". Џон Касаветис је одличан у улози прогресивно отуђеног мужа, али шоу краду комшије - пар глумачких ветерана, Рут Гордон и Сидни Блекмер (Гордонова, која је позната по писању сценарија за многе хитове заједно са мужем, добила је Оскара), који изгледају безопасно, али се превише мешају у интимне ствари Вудхаусових, што муж, зачудо, дозвољава. Ту је и Ралф Белами, познат као чест сарадник Керија Гранта и Дона Амићија у комедијама из прве половине двадесетог века. Сви они, заједно са мистеријом и хорором укључују и елеменат црне комедије, јер је, бар у почетку тешко поверовати да су симпатични старчићи део било какве завере са вештичарењем и сатанизмом. Кад оно, међутим...

Има очеве очи

Да закључим, Розмерина беба је апсолутно врхунски пример како се са скромним буџетом и без крвавих сцена може направити изузетна ствар, филм који и данас слови за један од најзначајнијих наслова у свом жанру. Мистерија, сатанизам, окултизам, црни хумор, гротеска - you name it, this film has it! Како то обично иде, инспирисао је читав низ филмова, али вероватно ниједан од њих није превазишао оно што овај класик нуди.

Између "Розмерине бебе" и "Станара" који затвара трилогију, прошло је осам година, а у међувремену је Роман Полански побрао ловорике и у другом жанру са "Кинеском четврти". "Станар" је био последњи филм сниман у Америци пре бекства у Француску (избегавање оптужбе за силовање малолетнице, којим се овде нећемо ближе бавити, с обзиром на тему текста и блога уопште) и може се слободно рећи да је један од његових потцењенијих наслова који се поново бави отуђеношћу међу људима, неразумевањем и, наравно, дезинтеграцијом једног крхког ума, чијег је власника окружење гурнуло преко ивице. Међутим, чињеница да је, на пример, извиждан у Кану, и да му је један од најпризнатијих филмских критичара дао најнижу оцену, овде не значи апсолутно ништа. Са једне стране, могу да разумем таква гледишта, јер је филм (као уосталом и друга два поменута) веома мрачан, бизаран и са много слојева које није лако сасвим оголити. Да ли то значи да је лош? Апсолутно не, напротив!

Станар

Тих и ненаметљив човек, пољски емигрант са француским пасошем, Трелковски, усељава се у нови стан, у коме је пре њега становала жена египтолог и покушала да се убије скоком кроз прозор. Одмах по усељењу осећа изражено непријатељство скоро свих станара, а истражујући живот претходне станарке, постаје опседнут њоме и верује да остали планирају да га наведу да такође изврши самоубиство, као што су учинили и са претходном станарком.
Роман Полански у улози Трелковског још једном показује да је, поред тога што је врхунски редитељ, такође и веома добар глумац. Он је стидљиви и несигурни бирократа који изазива подозрење готово свих осталих чим се појави у стану злосрећне жене египтолога. Иако чини све да избегне проблеме са комшијама, они га непогрешиво налазе и он се осећа као странац у том суморном окружењу, где изгледа да је стално под надзором осталих. Временом, почињу да га третирају као да је преузео идентитет жене египтолога, а после њене смрти у болници, Трелковски у вртлогу параноје до које су га остали довели, почиње да се понаша као она, да пуши исте цигарете, пије иста пића и облачи се као она. Нестабилност ума временом доводи до потпуног губљења идентитета и то је оно чиме се овај филм бави. Трелковски је изразито незадовољан собом и својим идентитетом, те бежи у туђу личност тражећи скровиште, скрхан спољним притисцима, који га доводе до параноје и халуцинација.

Ја сам француски држављанин

 Поново, као и у претходна два филма, зграда и конкретни стан где се све одвија, имају улогу кутије, кавеза, у коме се живи по одређеним правилима и под одређеним условима. Јунак овог филма из овог или оног разлога због других станара не може да живи у миру и узрокује гнев других ма шта да уради. То је и фокус филма - на тако скученом простору, друштво једва чека да осуди, појединац је увек под присмотром, а увек је ту неко да вам каже шта је добро, шта лоше, шта исправно, а шта погрешно, и да анализира све што радите. Ако се не приклоните, може доћи до последица. А кад се ни тај конформизам не исплати, лабилни ум може да гурне човека у трагедију. Овде је све то представљено на изузетан начин уз помоћ опробаних техника које користи редитељ. Поред изванредног сценарија и карактеристичног начина снимања, и други глумци су сјајним креацијама удахнули живот разним бизарним карактерима.

Neighbours from hell

Како и не би, када глумачка постава врви од Оскароваца, попут двоструких победника Мелвина Дагласа и Шели Винтерс, али ту су и Џо Ван Флит и Лила Кедрова, које су освојиле по један. Наравно, не смемо заборавити ни младу Изабел Ађани, са којом француски Пољак покушава да оствари контакт по одласку у болницу.Сценарио је написан према прози Роланда Топора, а адаптирали су га, наравно, Жерар Брах и сам Полански. Још један пример фасцинантног приповедања у коме се неизвесност и напетост константно повећавају, а излаза нема. Иако је филм, како сам већ рекао прилично опскуран и није баш најбоље прошао на изласку, он има своју лојалну фан базу, а интересантно је поменути да је то омиљени "страшни" филм Бруса Кембела. Сјајна референца је и то што Тицијано Склави воли овај филм, да није тако, не би у своје чедо, Дилана Дога, убацио епизодни лик по имену Госпођа Трелковски. Дакле, и поред све бизарности која га окружује, и даље служи као инспирација многима.

Да не бих много давио у закључку, рећи ћу само да су сва три поменута наслова обавезна лектира у жанру хорора, мистерије и психолошког трилера. Ако нисте гледали нешто од ових наслова, урадите то одмах. А ако јесте, није згорег поновити првом приликом, јер, како сам већ рекао, сви захтевају више гледања ради бољег разумевања.

ОЦЕНА: 5