Дупли програм - The Innocents (1961) / The Other (1972)

Љубитељи филма сигурно знају шта је такозвани Double Feature - некада веома популарни биоскопски феномен приказивања два филма по цени једног. Обично имају сличну тематику, а један је обавезно филм Б продукције, једно време су студијске главешине у томе виделе начин да промовишу и нискобуџетне пројекте, за које се може рећи да у неким случајевима уопште нису били за потцењивање (види текст о ноар филму). Много пута би могле да се виде и разне кратке форме, као што су кратки филмови комичара попут Чаплина, Станлија и Олија или Три битанге. Хорори су такође често приказивани у оквиру Double Feature феномена, а као што знате, Квентин Тарантино и Роберт Родригез су својим омнибусом Grindhouse, управо под фирмом дуплог програма одали почаст филмовима уз које су одрастали, кроз остварења Death Proof и Planet Terror (2007). У овом тексту ће тема бити два концепцијски слична, а опет тако различита трилер/хорор филма, који имају још један везивни елемент - међу протагонистима су деца. Врло радо препоручујем гледање у пакету, поштоваоци жанра ће бити одушевљени.

1. THE INNOCENTS (1961) - JACK CLAYTON

Сценарио: Вилијем Арчибалд, Труман Капоти, Џон Мортимер, по новели Хенрија Џејмса "Окрет завртња"

У главним улогама: Дебра Кар, Мартин Стивенс, Памела Френклин, Мајкл Редгрејв, Питер Вајнгард

Трајање: 100 минута

Највише од свега волим такозване low risk/high reward филмове, а ово остварење Џека Клејтона је типичан пример. Пошто нисам био упознат са књижевним предлошком кад сам први пут гледао филм, упустио сам се у све не очекујући буквално ништа (осим одличне глуме феноменалне и што се тиче филмских и позоришних награда, вазда трагично потцењене Дебре Кар, која већ тада беше једна од мојих омиљених глумица), а добио сам поприлично. У међувремену сам прочитао и новелу, те је пало и неизбежно упоређивање, па још једно гледање. У сврху писања овог текста, погледао сам га и трећи пут и стојим вам добар да је у питању филм коме фали само пар мрвица да буде право, чисто ремек-дело. Ово је прича о жени која прихвата посао гувернанте и старатељке над двоје деце на сеоском имању, пошто њихов богати ујак нема времена за њих. Жена се спријатељује са децом, али је брину њихови повремени чудни испади и понашање, док је истовремено узнемирује неколико необјашњивих визија и гласова, за које временом закључује да припадају бившем газдином слуги, Питеру Квинту, и бившој гувернанти, госпођици Џесел (сада обоје мртви) који су наочиглед свих упражњавали неприкладну и непристојну везу. Све је више доказа (бар се њој тако чини) да ово двоје запоседају тела недужне деце да би могли и даље преко њих и кроз њих да буду заједно. Међутим, поставља се кључно питање - да ли је баш све тако како главној јунакињи изгледа, или је њен крхки ум убедио у све то; да ли је успела превише да подлегне параноји и уобразиљи, или је у праву?

Најпре бих хтео да нагласим колики је погодак ангажовање Дебре Кар за улогу госпођице Гиденс. Она је тек у неколико улога одступила од prim and proper калупа по коме је била најпознатија (погледати "Одавде до вечности" за илустрацију), тако да је генерално и овде близу те, да тако кажем, зоне комфора, али јој је ова жанровска, пунокрвна улога дала прилику да искаже сву разноврсност (квази-интелектуалци би рекли версатилност) свог пребогатог глумачког израза. Постепен силазак с ума и све већи страх госпођице Гиденс су заиста фантастично приказани и одглумљени, није ни чудо што је сама глумица сматрала да јој је ово најбоља улога. Наравно, то јој је омогућио пре свега одличан сценарио, више изведен из Арчибалдове позоришне адаптације новеле, него из самог Џејмсовог књижевног дела. Мартин Стивенс и Памела Френклин апсолутно бриљирају у улогама (поседнуте) деце, и у појединим тренуцима заиста крећу жмарци низ кичму од одређених сцена, почевши од песме "О, тужна врбо", преко пољупца за лаку ноћ (знаћете на шта мислим кад погледате филм), па до последњих сцена у којима њихова избезумљеност долази до пуног изражаја. Свака част Џеку Клејтону што је извукао то из њих, имајући у виду да им је давао текст дан пред снимање, да их не би оптерећивао хорор контекстом читаве приче. Њему је иначе било јако тешко да "удаљи" овај свој филм од британских хорор филмова продукције "Хамер", који су тада доживљавали велики успех. Да је успео у намери да реализује нешто своје и јединствено, говоре и речи редитеља Франсое Трифоа, да је ово "најбољи британски страшни филм откако је Хичкок отишао у Холивуд". Треба поменути и изузетног ветерана Сер Мајкла Редгрејва, који епизодом од пет минута успева комплетно да огади гледаоцима лик безосећајног ујака. Разлике између књиге и филмске адаптације не кваре ову потоњу, напротив, нема их много, али су разлике таман толике да обогате амбијент готског хорора и да створе још напетију атмосферу. За то је заслужан и Фреди Френсис, директор фотографије, који је често правио контрасте између мрачних кадрова са минималним осветљењем, и оштрог бљештавила изазваног мноштвом лампи, којих је било толико да је Дебра Кар у неким ситуацијама морала да стави наочаре за сунце, а екипа се шалила да је унајмљен да спали студио. 

Велико достигнуће редитеља је што је ингениозним снимањем, уз мајсторско коришћење звука и минималне количине музике, као и светлости и сенке, успео да од најобичније породичне куће створи поприште страха. И као што већ рекох, главни квалитет филма у односу на књигу је тај што је књига експлицитно прича о духовима (уз уобичајени Џејмсов психолошки увид у ликове) и у то читалац ни на тренутак не сумња; међутим, филм оставља и могућност да је госпођица Гиденс све умислила, и да је њена параноја искреирала развој догађаја са краја филма - и пружа суптилне трагове и за једну и за другу опцију. Та способност, да натера гледаоца да размишља и дуго мозга о ономе што је видео је оно што чини овај филм јединственим. Одличан показатељ да креативност и машта могу да учине много више на плану хорора од нон-стоп gross-out/splatter фестивала какви се у новије време снимају. И тај суптилни хорор је застрашујућ, без обзира је ли стваран или је у глави младе и очигледно сексуално фрустриране жене. Или можда има и једног и другог? То је најважније и то је највећа снага овог британског класика. Мане су минорне, па нећу детаљисати око њих, на моменте је могло да иде за нијансу брже, а нашло се и пар ствари које малчице не пију воду, али ништа од тога не може да наруши врхунски квалитет овог филма, који од свег срца препоручујем. Такође, свима онима који кажу да није у питању хорор саветујем да га погледају поново. Хорор не чине хектолитри крви и педесеторо мртвих на крају филма.

2. THE OTHER (1972) - ROBERT MULLIGAN

Сценарио: Том Трајон (по сопственој књизи)

У главним улогама: Ута Хејген, Дајана Малдур, Крис и Мартин Удварноки, Норма Коноли, Виктор Френч

Трајање: 108 минута

Ни сам не знам шта сам досад чекао те нисам гледао овај филм. Иза камере је Роберт Малиган, режисер класика "Убити птицу ругалицу" десет година раније, премиса је обећавајућа, знајући шта је хорор седамдесетих имао да понуди, ово, по свим мерилима, никако није могао бити промашај. И испоставило се да заиста није, далеко од тога. Прича прати два близанца, Холанда и Најлса, који уживају на породичној фарми у лето 1935. Један је пакосни несташко који ужива да прави зврчке, а други стидљивко кога често оптужују за братовљева дела. Над њима, мајком, бабом и осталим члановима домаћинства је сенка недавно преминулог оца. А када у околини почну да се догађају нова убиства, баба са ужасом почиње да увиђа да један од близанаца има неке везе са тим, а да великог удела у томе има и "игра" коју их је она научила. Ствари постају све компликованије, а ужаси се само ређају. Ко или шта је заправо одговорно за трагедију ове породице? И како га зауставити?
Од самог почетка, амбијент ме је мало подсетио на "Убити птицу ругалицу". Малиган очигледно воли ту руралну, наизглед идиличну атмосферу која крије много тога испод фасаде безбрижности. Дихотомија добар/лош близанац је присутна од самог почетка, те отприлике знамо шта можемо да очекујемо, само је било питање на који начин ће се све развити. И развило се одлично, поготово узевши у обзир да тема са злом децом није баш најсвежија. Но, за разлику од филмова снимљених после овог, као што су "The Exorcist" и "The Omen" у којима је дете у служби натприродних, ђаволских сила, овде је хорор у потпуности психолошке природе. То у неку руку још и више доприноси злокобној атмосфери читавог филма, спознаја да је само дете (до)носилац зла, а не Луцифери, Белзебуби, Мефистофели, и тако даље. "Несрећни случајеви" се ређају као на траци и само баба схвата докле све може да оде и докле је већ отишло. Кад сам већ код бабе, морам да поменем легендарну учитељицу глуме, Уту Хејген, која блиста у тој улози. Позоришна легенда се заиста одлично снашла у једној од својих ретких филмских улога, након што ју је одбила велика Ингрид Бергман. Њој такође иду заслуге и за ангажовање Криса и Мартина Удварнокија, који су своје улоге заиста одрадили "као матори", и да нису одмах потом напустили глумачке воде у потрази за мирнијим животом, лако су могли да буду оно што је у својој генерацији био на пример Хејли Џоел Осмент. Морам признати да нисам читао књигу, али обратите пажњу на суптилне паралеле између "игре" Перијевих и "исијавања" Денија Торенса, сасвим је могуће да је Стивену Кингу ова књига донекле послужила као узор. Дајана Малдур је овде показала сасвим друго лице у односу на неке своје пређашње улоге, као мајка којој из разноразних разлога никада није добро. Одличан је тај спој крхкости и страха који је непогрешиво дочарала.

Доста замерки иде на чињеницу што се веома важан део приче открива прерано, гледалац је после две трећине филма суочен са главним "обртом". Стоји да је све можда могло да исплива за нијансу касније, али свакако не много касније. Осим тога, не губи се готово ништа кад је атмосфера и саспенс у питању, јер прави ужас долази тек у тих последњих четрдесетак минута. Не треба заборавити ни прилично шокантан завршетак, који се намеће као логичан ако знамо да је ово филм из седамдесетих година. Свакако да треба поменути и да је филм феноменално снимљен, фотографија је првокласна, што је, рекао бих, морање у оваквим остварењима. Роберт Суртис је одрадио одличан посао, а шта рећи тек за Џерија Голдсмита, који још једном компонује саундтрек за све генерације. Права је штета што је пола остало у соби за монтажу - целокупни скор је постао доступан тек двадесет пет година после снимања филма. Као и горепоменути "Невини", и овај филм не заснива страву и емоционални удар на невероватном обрту, већ на напетости и на вишеструким интерпретацијама, које отварају простор за дискусију. Жалосна је чињеница да је овај наслов данас мање-више опскуран, а да више пажње завређују неки који су реално испод. Атмосферичан од почетка до краја, сјајно режиран и одглумљен, у питању је филм који свакако никог неће оставити равнодушним. Или ћете га обожавати, или мрзети. Трећег нема.

Међу стварима које се овом филму замерају наводе се недостатак темпа, недостатак саспенса, недостатак правих хорор сцена. Чињеница је да је сваком филму могуће наћи ману, у зависности од тога где гледамо и шта тражимо. Чињеница је да постоје и бржи и напетији и хороричнији филмови од овог. Али, ово је филм који је играо на карту суптилне језе и који управо иде на спорији build-up, a по мени je у свему томе сасвим успео, те је стварно одличан избор за варијанту дуплог програма за суботње поподне без обавеза. Чак и да се све поменуто може рачунати као мана (а ја се не слажем с тим, објаснио сам већ зашто), у њему непорециво постоји и много тога одличног, као што ћете и сами видети. Такође се мора признати да су филмови великог редитеља снимљени после овога доста слабији по квалитету од дотадашњих (нека буде да онај са тинејџ Рис Витерспун није толико лош, али то је све), те је овај филм на неки начин морање и у историјском смислу, рекао бих да је то последњи период кад је чувени Боб Малиган био способан да изнедри нешто велико и заиста успешно.

Ако причамо о поређењу, за длаку дајем предност "Невинима", највише због моје безумне љубави према Дебри Кар, коју бих гледао и како два сата кува кафу, а потом и због чињенице да сам се после сваког од три гледања осећао као да ми је први пут. То не може много наслова. Ипак, по мом мишљењу, оба филма вреди гледати, иначе не би ни била овде, само им приступите отвореног ума, то је најважније.